Štampati ovo Страна

Ciljevi

Što je važilo 2008. važi i danas, principijelno. To je dokaz da se ne pomeramo, nego da deluje stihija. Nema idealnog programa, postoji samo ideja, strategija i ono što je dobro sada za ostvarenje opštih ciljeva. Šta je dobro za većinu, dobro je i za nezaposlene. Zato bi trebalo odvojiti delove koji su za raspravu, osim Demontiranja i Opšteg pristupa, koji su stvar pristupa. Mislim da je naslov dobar i da je program demokratski i da ima za cilj da deluje u realnom vremenu.

PUNIM PLUĆIMA IZ KRIZE

DEMONTIRANjE REŽIMA KAO USLOV SVIH USLOVA

Ne postoji ni jedan razlog zašto bi ljudi, trpeći nepravdu, živeli u apatiji i siromaštvu. Kada režim prestane da služi narodu i umesto toga ga krade i eksploatiše, narod ima pravo da je promeni svim neophodnim sredstvima.

U svojoj poslenici Rimljanima, sveti apostol Pavle bavi se i odnosom hrišćana prema svetovnoj vlasti. On, u suštini, uči da svaka vlast ima pozitivnu ulogu, jer suzbija pojave zla, da je svaka vlast data narodu od Boga, da ga nagradi ili kazni, i da bi hrišćani trebalo da poštuju svaku svetovnu vlast, ali da je ne pomešaju sa božanskom vlašću. U Starom zavetu, sam Gospod Bog bavi se pitanjem svetovne vlasti tek od svog formalnog odnosa prema ljudima, koji nije imao od izgnanstva Adama iz Rajskog vrta. Tokom istorije, Bog je stvorio tri zasebna Zaveta sa čovekom, ali tek posle Velikog potopa. Prvi Zavet bio je sa Nojom, drugi sa Avramom, Mojsijem i ostalim Jevrejima, a treći sa celim čovečanstvom, preko Gospoda Isusa Hrista. U kontekstu shvatanja vlasti, važne su Božije reči Noji, jer, po tumačenju svih jevrejskih učitelja, zakoni (zapovesti) koje je dao Noji važe za celo čovečanstvo, dok zakoni dati Mojsiju važe samo za Jevreje. Pavle, koji je obrezivao Jevreje i kada su postojali hrišćani i nije to zahtevao od drugih naroda, smatrao je da zakoni dati Mojsiju važe za Jevreje, bili oni hrišćani ili ne, a da sedam zapovesti koje je Bog dao Noji važe za celo čovečanstvo. U šestoj zapovesti datoj Noji, Bog svetovnu vlast definiše rečima: „Ustanovi sistem vlasti zasnovan na vladavini prava“. Vlast koja nije zasnovana na vladavini prava nije vlast. Bog takvu vlast ne poznaje, jer je u suprotnosti sa prirodnim zakonima, odnosno sa voljom Tvorca. U antičkoj Grčkoj pojavio se izraz „tiranija“. To ne znači samo da je neka vlast loša ili nedemokratska, već da je nezakonita, odnosno da nije utemeljena na vladavini prava. Tiranija zapravo nije vlast, nego samovlašće pojedinca ili grupe nad nekim narodom ili teritorijom. Takva vlast ne može da se tretira kao data od Boga, jer Bog ne poznaje samovlašće. Diktatura, i kad je najgora, poštuje zakone, makar oni bili loši i nepravedni, i može se posmatrati kao vlast koju je Bog dao narodu da ga kazni. Zakon je dat od Boga, a ne vlast. Vlast je tu da bi sprovodila zakone. Car Irod bio je tiranin, ne zato što je bio loš ili dobar, nego zato što nije poštovao zakone, čak ni one koje je sam doneo. Stavljajući se tako iznad svakog čoveka, pa i samog Boga, izgubio je zaštitu svakog zakona, svetovnog i svetog. „Tiranicid“ se nije tretirao kao kažnjivo delo, jer tiranin, kao neko ko sebe i svoju vlast stavlja iznad zakona, ne uživa pravnu zaštitu nepovredivosti ličnosti. Ono što je važilo tada, verovao neko u Boga ili ne, važi za sva vremena. Vlast koja nije zasnovana na vladavini prava nije anarhija, nego tiranija, i ne mora se trpeti, ni po domaćem niti po međunarodnom pravu.

Retko ko u Srbiji veruje da je poluge vlasti od korumpiranog režima moguće preuzeti izborima. Mnogi misle da pošteni izbori nisu mogući sve dok u ovoj zemlji vlast drži nomenklatura.

Dirigovanje ustavnog referenduma 2006. i zloupotrebe i korupcije kada je Ustav ratifikovan osnažuju utisak da i kada bi se izbori održavali svako jutro, bili bi uobličeni da se spreči da narod izrazi volju o temama zbog kojih bi neko došao na vlast. Ni jedan režim ne može da funkcioniše ako je suočen sa artikulisanim otporom i mobilizacijom ljudi.

Malo je ljudi u Srbiji kojima je potrebno objašnjavati da je zemlja u haosu. Zato je građanima najosnovnije i hitno pitanje – dislociranje vlasti iz nomenklature ka organizovanom narodu kako bi se država dovela u red.

U pitanju nije borba protiv institucija, već protiv režima samovlašća otuđene i nezainteresovane „društvene elite“, koja već decenijama upravlja ovom zemljom. Kakva god vlast da se konstituiše iz postojeće vrhuške, ona će biti režim, jer neće imati kapacitet da se posveti problemima građana, zato što bi tada morala da udari u društveni poredak koji je održava kao „elitu“. U takvoj situaciji, jedino rešenje je uklanjanje režima samozvane „elite“ koja stoji iza njega i održavanje izbora za ustavotvornu skupštinu koja bi raskinula kontinuitet sa diktatorskom prošlošću i nasleđem Jugoslavije i konstituisala stvarnu državnost Srbije.

Mehanizmi države su kompromitovani i nefunkcionalni i građani imaju pravo da uklone režim koja stoji iza njega. Dok narod nema uticaja na vlast i ne nametne razuman pristup politici, nije moguće govoriti o praktičnoj primeni bilo kog programa. Zato je neophodno odbaciti privredni i politički sistem pod kojim živimo, i nametnuti kriterijum vrednosti u kome pohlepa i moć neće biti jedini motivacioni činioci za učešće u javnom životu.
Novo doba zahteva promene u umovima i srcima svakoga od nas, i nameće da ne sme samo da se govori o demokratiji, već društvo mora da je upražnjava. Moramo prepoznati da je najvažniji resurs – ljudsko biće. Savremeno društvo trebalo bi da podstiče građane da se izraze u svojim sportskim, umetničkim i kulturnim potrebama. Studenti i mladi ne mogu se tretirati kao kasta izvan društva, već bi trebalo stvoriti okruženje u kome će se studenti smatrati za radnike i radnici za studente. Ljude bi trebalo materijalno i duhovno podsticati u sopstvenom interesu i za sopstveni razvoj, a baza stvarnog razvoja su poljoprivreda, infrastruktura i nauka.

Uverili smo se da ništa od ovoga nije moguće pod režimom naše političke „elite“. Upravo zato, prvi zadatak jeste uništenje korumpiranog režima kao i sistema koji on predstavlja.

Zašto Srbija, uprkos redovnim promenama vlasti, nije uspela da napravi pomak ka funkcionalnoj državi? Kao razlozi pominju se argumenti vezani za ličnosti koje vrše vlast, za političke organizacije u okviru kojih su organizovani oni koji politički deluju, kao i postojanje establišmenta koji, iz nekih sopstvenih interesa, onemogućava normalno funkcionisanje države. Tačni ili ne, pomenuti argumenti ne bave se suštinom – zašto se iz sistema koji permanentno već skoro četiri decenije propada regrutuju svi vodeći kadrovi, na koje propadanje dežave i nacije ne ostavlja vidljive posledice? Teoretičari i praktičari zanemaruju neke pojave, bez obzira na lica i partije, i izostavljaju takvo stanje stvari iz analize. Bilo da se prati Nova srpska politička misao ili Evropski pokret, bez obzira na suštinska neslaganja, i jedni i drugi upadljivo zanemaruju suštinski ilegalni nastanak republike Jugoslavije, tokom II Svetskog rata. Uprkos navedenom, sve partije u Srbiji očigledno nastoje da očuvaju pravni kontinuitet sa tako nastalom državnom tvorevinom. Posledica toga je da opstaje sistem, ustanovljen na zasedanju AVNOJ-a u Jajcu, 1943. godine, na kome iz Srbije, za razliku od drugih, od tada federalnih elemenata, nisu učestvovali civilni predstavnici. Taj sistem prerastao je u konzervativni društveni establišment Srbije, u kojoj ne dozvoljava razvoj društvenih odnosa.

Progon, kao metod, uvek se svodi na upotrebu raspoloživih sredstava jedne grupe protiv druge grupe, bez zakonskog osnova koji bi opravdao upotrebu sredstava, a kamoli legitimisao progonjenu grupu kao takvu. Za primer Srbije, korisno je prisetiti se vladavine porodice Mediči u Đenovi, opisane kao „kartel porodica“, jer vladajuća kuća bez interesne podrške drugih familija nije mogla da vlada. U interesnoj simbiozi, ostvarenoj među grupom porodica, pojavljuje se progon, u nelegitimnom i nelegalnom vidu, zbog same činjenice da neka kuća ne pripada nekoj interesnoj grupi. Slučaj lorda Kromvela i „kabale“ u Engleskoj, drugi je istorijski primer organizovanog progona, interesantan za današnju situaciju u Srbiji. Naime, u Srbiji progon ne vrši vlast, na legalan način, koji bi rezultirao otklon ili represiju prema društveno patološkim pojavama ili grupama. Vlast u Srbiji formirana je u ideološki neprofilisanoj interesnoj grupi, koju povezuje korist koju crpi iz partijskog monopola i interes da se društvena moć uspostavljena na goloj prinudi transponuje u društvenu moć izraženu u finansijskoj moći. Tako uspostavljena grupa ima dve odlike koje čine neophodnim progon svih koji mogu ili žele da uzdrmaju uspostavljeni monopol: izolacionizam, prema spolja, i ekskluzivitet, iznutra. U situaciji jednopartijske države, ova grupa je bila prinuđena da nešto stvara, čime je imala dodirnih tačaka sa radnim i stvaralačkim delom stanovništva. Raspoređivanjem u više partija, koje počivaju na tzv. policentričkom etatizmu i tzv. demokratskom centralizmu, predstavnici nomenklature, koja je 1981. započela pomenuti istorijski proces pretvaranja javnog u privatno posredstvom državne prinude i nacionalizacije, postaju svojevrsna aristokratija, koja praktično koči, iako zagovara prelazak u kapitalizam. Kome ovo nije jasno, neka pogleda ima li ideoloških razlika između partija i neka potraži državu u kojoj je jedini osnov za upravljanje državnim i društvenim procesima pripadnost partiji, ali i poreklo vodećeg dela nevladinog sektora. Progon, u smislu navedenog, predstavlja racionalan pokušaj vladajuće plutokratije, u partijskoj državi, da odstrani i pacifikuje sve koji bi mogli biti smetnja vršenju vlasti, ne kao javne funkcije, već radi kanalisanja koristi. Društveni sukob, iz takvog isključivanja stanovništva, izuzev privilegovane grupe, dovodi preduzetne ljude i radništvo u stanje da lični napredak ne mogu da ostvare ako ne razbiju barijere koje ih isključuju iz preraspodele društvenog blagostanja. Pitanje je samo da li će taj scenario biti vođen jasnom ideološkom alternativom ili, po Hobsu, svakog protiv svakog. Bavljenje pojedinačnim slučajevima progona maskira suštinu sukoba, koji je posledica horizontalne entropije u koje je društvo zapalo početkom sedamdesetih, a čega su bili svesni upravo oni koji su iz neophodnih promena nameravali da svoj položaj pretvore u dominaciju sebe i svojih potomaka, zauvek. Jedino što preostaje stvaralačkom, radničkom i preduzetničkom, sloju jeste da sa stanovišta svojih potreba nude društvu alternativu i pomire se sa činjenicom: preduzetnici – da nisu deo nomenklature, a radnici – da nisu više u socijalnoj državi jedno sa aristokratijom. Samo tako progon bi postao društveni sukob, koji bi aristokratiju, zbog njene malobrojnosti, naterao da se prikloni realnim društvenim grupama ili da trpi posledice svojih dela.

GLOBALNI PRISTUP ZA PREVAZILAŽENjE KRIZE

Administracija izjavljuje da želi da postigne stabilnost i razvoj, ali to, sasvim izvesno neće moći da postigne vraćanjem na stanje koje je i uzrokovalo krizu, nego stvaranjem uslova koji će pokrenuti privredu, odnosno fizičku ekonomiju. Da bi se došlo do pokretačke situacije potrebno je osloboditi kapital, rad i resurse, kako bi se ostvarila njihova najproduktivnija upotreba u sadašnjim uslovima. Trebalo bi pustiti da se izvrši restruktuiranje, ma kako ono bolno bilo za vodeće tajkune i za građane. To je način da se iz krize izađe uspravno. Država, i ne samo Srbija, radi suprotno od onoga što bi trebalo: državnom intervencijom vlasti destimulišu upravo tržišne mehanizme i pokušavaju da vrate stanje koje je dovelo do krize – odnosno da održe postojeći nivo privredne aktivnosti, da spreče otpuštanja, zatvaranje nekih firmi, itd, iako su upravo to procesi kroz koje bi trebalo da se postignu produktivniji načini korišćenja resursa.

Aktuelna elita, formirana na monetarnom globalizmu, nema kapacitet da se izdigne iznad okolnosti koje su je iznedrile. Na žalost građana, medijska psiho-politika neće ovaj put biti dovoljna da ih održi na kormilu i samo je pitanje da li će i sve nas povući za sobom ili će građani smoći snage da pred svoju vlast organizovano postave artikulisane zahteve. Jedan od problema sa kojim je suočeno čovečanstvo, a i Srbija, sastoji se u tome da je malo lidera koji ispoljavaju razumevanje procesa koji zahvataju celu planetu. Na Zemlji danas živi preko 6,5 milijardi ljudi i, sudeći po stanju međunarodnih odnosa, za jednu ili dve generacije, nestaće čitavi delovi kultura ljudske populacije i, ukoliko se nešto ne preduzme na globalnom nivou, smanjiće se drastično i broj stanovnika. Problem liderstva, kojem smo prepušteni, odražava njihovu selekciju. Bez obzira na njihova formalna znanja i inteligenciju, većina današnjih učesnika u donošenju odluka nema iskustva niti percepciju za krizu sa kojom je svet suočen. O krizi govore kao “recesiji”, što ukazuje na naivnost, ili kao “depresiji”, što je podcenjivanje realnosti koje nas neće odvesti u željenom smeru. Radi se o krizi iz koje neće biti spasa za čitave civilizacije i kulture. U tim uslovima, rutinske reakcije vlada i nacija nisu adekvatne i biće na potpuno pogrešnim osnovama.

Globalno, neophodne su dve, naizgled, suprotne stvari. S jedne strane, potrebna je reafirmacija nacionalnog suvereniteta, bez čega nije moguće organizovati ljude, već samo birokratiju. Istovremeno, s druge strane, nema razumevanja kako nacije koje tradicionalno nisu naklonjene da sarađuju, privoleti da kao suverene dugoročno sarađuju, civilizacijski, da bi izgradile privredu globalno.

Nema sumnje da raspolažemo sposobnošću potrebnom da se suočimo sa problemom, ali očigledno je da današnja elita nema predstavu o tome kako da se organizuje. Ne samo u Srbiji, već i globalno, profesionalni ekonomisti nemaju stručnosti da se suoče sa realnim izazovima, jer to nisu učili. Kada je 28. jula 2007. svetski finansijski sistem počeo da se raspada, fah idioti nazvali su to “podprimarna hipotekarna kriza”. Od tada, svet kao celina, a uprkos izjavama srpskih i svetskih političara, ekonomski se, očigledno, sve brže raspada. Neki pokušavaju da to kvalifikuju kao “recesiju”, a drugi kao “depresiju”, ali svi oni pretpostavljaju da neće morati da vrše suštinske promene. Zanemaruje se da je, na globalnom nivou, ukidanje sistema fiksne razmene u stvari činilac koji predstavlja samouništenje globalnih pokretača. U Evropi, uprkos ideji evropske civilizacije, izgubio se sistem nastojanja da se postigne saradnja između suverenih nacija. Pod poretkom evra, koji je uspostavljen kao zatvorski sistem, nije moguće planirati generisanje nacionalnog kreditiranja oporavka.
Šta se desilo sa mudrošću lidera i stručnjaka? Kao posledica uticaja 68-aša, umesto da se suočilo sa realnostima međunarodnog ekonomskog poretka, finansijsko-monetarnom krizom, skrenulo se ka društvenom poretku koji je nazvan “post-industrijsko društvo”. Čovečanstvo se, na primer, okrenulo protiv nuklearne energije, koja je objektivno jedini poznati energetski resurs koji ima kapacitet da podmiri potrebe čovečanstva. U ekonomskom smislu, većina ljudi, i stručnjaka, veruje u politiku “slobodne energije”, odnosno da je moguće pouzdati se u snagu vetra, sunca i vode za podmirivanje rastućih energetskih potreba, zanemarujući suštinu energije. Energija se meri gustinom toka energije, koja predstavlja ekvivalent temperature izvora koji se koristi za proizvodnju energije. Pravilo fizičke hemije je: da bi se transformisale sirovine, ili da bi se reprocesuirao otpad u sirovinu, potrebni su izvori energije sa visokom gustinom toka energije. Nafta nema dovoljno visoku, prirodni gas nema dovoljno visoku. Bez energije iz nuklearne fizije i perspektiva proizvodnje energije nuklearnom fuzijom, nema perspektive da se razvije energetski potencijal na dovoljno visokom nivou koji bi globalno obezbedio dovoljne zalihe sveže vode. Bez nuklearne energije nema globalnog napretka, a to stručnjaci ignorišu. U “post- industrijskom društvu” nestali su i koncepti stručne radne snage u industriji i infrastrukture. Kada se obrne decentralizacija proizvodnje, dolazi do koncentracije proizvodnje u većim centrima, ali se i potiskuju manje industrije. Posledica je očigledna u automobilskom saobraćaju za komutiranje. Sve više ljudi putuju sve dalje do i od posla, to pogađa porodični život, povećava zagađenje okoline… Dakle, stručnjaci i današnji lideri, obrazovani su na teorijama koje se zasnivaju na uništavanju integrisanog poljoprivrednog i industrijskog proizvodnog potencijala sa naglaskom na razvoju tehnologije, uprkos tome što se tako umanjuje ljudski potencijal. Zaposlenje je seljeno iz razvijenih zemalja u siromašne zemlje radi jeftine radne snage, a posledica toga je da je, tim “autsorsingom”, opao i prosečan nivo produktivnosti na svetskom nivou. Tako je, na primer, Kina postala ovisna o svom izvozu, i današnja kriza je egzistencijalno ugrožava jer nestaje izvozno tržište do koga je došla prihvatanjem preseljenja proizvodnje iz SAD i Evrope, zbog jeftine radne snage.

Postojeći nivo tehnologije omogućava opstanak preko 6 milijardi ljudi na planeti, a i 8,5 miliona ljudi u Srbiji, ali se tehnologija ne koristi niti održava tako da podržava postojeće stanovništvo na optimalnom civilizacijskom nivou kvaliteta života. To čitave nacije čini podložnim raspadu, a teritorije na kojima žive, praktično, ničijom zemljom. Ukoliko se bude snižavao standard života, stanovništvo će početi da odumire. Kako promeniti orijentaciju? Sa stanovišta Srbije, moramo shvatiti da je za uobličavanje liderstva evropski okvir, u trenutnoj birokratskoj organizaciji koncertiranog kretanja i formiranja kapitala, neadekvatan da obnovi evropsku i svetsku privredu. Četiri države imaju kapacitet da, ukoliko sarađuju, mogu da utiču na globalna kretanja u pozitivnom smeru: SAD, Kina, Indija i Rusija. Ukoliko se one ne povežu, a druge nacije sa njima, malo je perspektive da se preokrene trend globalizma, kao forme imperijalizma, i da se vrati konceptu suverene nacije-države.

Suverena nacija-država neminovnost je zbog kulturnih razloga, koji predisponiraju kako pojedinci i društva žive, što je neophodna komponenta zbog potrebe za naučnim i tehnološkim napretkom, kao pogonom napretka i zbrinjavanja ljudi. Nužno je obrazovati stanovništvo, u smislu razvoja mentalnih sposobnosti, kroz obrazovanje i kulturu, za usvajanje novih naučnih dostignuća i tehnologija i njihove primene u proizvodnji i u drugim sferama života. Suprotstavljanjem naprednim tehnologijama, od 1970.-tih, i etabliranjem nižih tehnologija, privreda je osuđena na propast. Taj trend nije moguće preokrenuti bez nacionalnih kultura.
Suština produktivnosti sastoji se u potencijalu za stvaranje otkrića ili za njihovo prihvatanje na proizvodan način. U stanovništvu je inhibirana sposobnost za razvoj kreativnog potencijala. To se vidi u obrazovnim sistemima koji su uspostavljeni od 1960.-tih. Sa globalizmom i pratećim posledicama potpuno je razoren potencijal stanovništva za izražavanje produktivnosti koju bi pokretali nauka i kultura klasicizma. Ovo je posebno primetno u azijskom razvoju. Održavajući narode Azije, kao i Južne Amerike, u neznanju i siromaštvu, bez afirmacije klasične kulture, stvoreni su sistemi koji ne mogu sami sebe da održavaju. Razvoj ove naučno-tehnološke kreativnosti stanovništva zavisi od nacionalnih kultura, kao pokretača ljudi da kreativno razmišljaju o sebi i društvu. Ako se razmišlja samo o jeftinoj radnoj snazi, oslanja se na ljude koji nemaju sposobnost za inovativnost, i tako se ograničava na načine proizvodnje koji ne mogu da generišu neophodni tehnološki i naučni napredak.

Evropska ideja proistekla je sredinom XV veka iz ekumenskog Saveta Firence. Do evropskog kulturnog nasleđa došlo je kroz dela naslednika ideja Nikolasa od Kuze, poput Leonarda da Vinčija i drugih velikih umova XVI i XVII veka. Kao deo ovog procesa je i lineaža koja preko Johana Sebastijana Baha vodi u muzičku kulturu i koja povezuje klasičnu umetničku kulturu sa prapočetkom evropske civilizacije. Ove vrednosti prenošene su, kroz kolonizaciju, širom sveta. Kreativne moći postoje samo u ljudskim bićima. Ta kreativna snaga pokreće naučni i tehnološki, kao i kulturni napredak. Kada se to narušilo, politikom jeftine radne snage i anti-naučnom kulturom koja degradira one koji se njome bave umesto da promoviše njihov razvoj, uništena je kreativnost. Ljudi izražavaju kreativnost kao pojedinci, ali kao pojedinci koji deluju zajedno u određenoj kulturi. Ideja nacionalne mobilizacije, u nacionalnu svrhu, u svrhu kulturnog stremljenja, je osnov podsticanja kreativnosti, u smislu kulturnog stremljenja, koje Lajbnic i njegovi sledbenici nazivaju dinamika, za razliku od kartezijanskih metoda. To je razlog zašto se mora pokrenuti nacija, kao suverena nacija-država, na vestfalijanskim principima –da je i dobrobit drugih suverenih naroda u opštem interesu, a da se istovremeno brani sopstveni suverenitet, koji je izvorište svih velikih dostignuća evrocentrističke civilizacije. Nasuprot Savetu Firence, tradicionalisti, koji su u XIV veku uveli Evropu u Mračno doba, pokušali su da suzbiju napredak. Napredak u XV veku bio je u tome što je Lui XI pokrenuo Francusku kao prvu funkcionalnu naciju-državu, nakon čega je isti pristup usvojio i Henri VII u Engleskoj. Veoma brzo, oko 1492, dogodila se revizija, proterivanjem etničkih Jevreja iz Španije. Reakcionarna snaga, koja se vezuje za tadašnje Habsburge, uvela je religijsko ratovanje, što je rađeno i na druge načine, uglavnom iz Venecije. Religijsko ratovanje pocepalo je Evropu od 1492. do 1648, do Vestafalskog mira. Ti procesi postojali su još od pada Konstantinopolja. Nikolas od Kuze, nakon stalnih ratova na Balkanu primetio je: “Evropa je prokleta ako nastavi ovako. Zato moramo poslati ljude preko okeana, da nađu ljude u drugim delovima sveta, i da sa njima uspostave odnose na kojima možemo da gradimo povratak na principe renesanse.”

Iz različitih razloga, SAD su u centru evrocentrističke civilizacije. Oko 1620. počele su prve migracije iz Engleske i Holandije u Severnu Ameriku, koja je kasnije postala Sjedinjene Američke Države. Izvan kontinentalne evropske turbulencije, evropske ideje uticale su i na neke ljude u Engleskoj, koji su je širili. Početkom XVII veka, počinje ozbiljno doseljavanje iz Engleske, posebno Pilgrama, u Novu Englesku. Nakon Vestfalskog mira i porodice iz Francuske počinju planski da naseljavaju Kvebek. Takođe, i veliki broj Nemaca, i Holanđana, krenuo je ka novom svetu. Ideja kolonizacije nije u tolikoj meri bila izbeglištvo. Ovo su bili pioniri koje vođeni duhom vođa tih ekspedicija koji su radili na spašavanju evropske civilizacije od samouništenja. Za Sjedinjene Države može se reći da su čak i pre nego što su postale nacija, imale dinamički karakter. Iz Evrope je, takođe, krenuo i kontra-razvojni talas, u nameri da suzbije taj karakter. Reakcionarne snage iz Španije pokušale su, i značajno uspele, da unište slične naseobine Španaca u Južnoj i Centralnoj Americi. Značaj SAD nije u tome da je to narod na određenoj teritoriji, već u tome da se unutar populacije dinamički prenosi ideja očuvanja najnaprednije evropske kulture na bezbednoj udaljenosti od Evrope i oligarhijskih problema koji su tada, a i danas, pogađali Evropu. Uticaj na ovu pojavu iz Evrope, iz habsburško-centričnih interesa i delova britanske imperije, a posebno kako su SAD formalizovane 1763, bio je da je treba suzbiti. Prvi udarac došao je od Vilijama Oranskog (nemačkog princa koji je umesto Stjuarta zaseo na britanski presto) u vidu pokušaja da slomi koloniju u zalivu Masačusec. Britanski interes vremenom je počeo da se poistovećuje sa “Britanskom Istočno Indijskom Kompanijom”, koja nije bila britanska koliko nasilna kolonijalna tvorevina uspostavljena kao posebna sila za sebe. Od tada datira tendencija da se slome SAD: iznutra – korupcijom, i spolja – pritiskom.

Američka revolucija i razvoj sistema transkontinentalne železnice doveli su do svetske revolucije. Do 1870.-tih, najveća globalna moć, ekonomski i vojno, bila je pomorska moć – sposobnost da se snage i ekonomija transportuju vodenim putem. Zemaljski transport nije bio konkurentan. Kako bi ograničio nadmoć saobraćaja vodom, Karlo Veliki pokušao je da razvije sistem vodenih puteva od Francuske ka istoku u kontinentalnoj Evropi. Britanski sistem bio je, nasuprot tome, zasnovan na korišćenju pomorske sile za svetsku dominaciju. Kada je Paolo Sarpi, umesto koncentracije pomorske moći u Mediteranu, prebacio pomorske kapacitete Venecije, koja je do danas središte procesa finansijske moći, na severne obale Evrope, sa koncentracijom oko Holandije, kroz Holandski rat, moć je iskrsla u Holandiji, koja je postala ogranak korumpiranih venecijanskih finansija. To je postala središna tačka stvaranja nečega što je poznato kao Britanska imperija, koja nije britanska, već severna verzija finansijske imperije Venecije. Razvoj sistema transkontinentalne železnice u SAD, integrisao je Sjedinjene Države kao nacionalnu teritorijut. Jedna od vodećih reakcija bila je tadašnjeg pruskog diplomate, Oto fon Bizmarka, slično reakciji u Francuskoj nakon 1870. Došlo je do razvoja transkontinentalnog sistema železnice i u Evropi, koji je integrisao kontinent nacionalnih teritorija do nivoa efikasnosti kome nije mogla parirati pomorska moć. U toj činjenici mnogi vide uzroke I Svetskog rata – kao anuliranja posledica razvoja transkontinentalnog železničkog sistema u Evroaziji. To je bila centralna tema tada, a to je tema i danas. Od svog nastanka Sjedinjene Države počivale su na postulatu: ne volimo oligarhe, imali smo ih predugo u Evropi, i više ih ne trebamo, potrebno nam je nacionalno vođstvo, koje razume ideju misije Nikolasa od Kuze, izraženoj u renesansi – spasimo evropsku kulturu od same sebe, transplantacijom najboljih delova drugde, i kao saveznik onih snaga u Evropi koje nastoje da spasu Evropu. Ta odlika opstaje ugrađeni dinamički kvalitet SAD kao nacije, čak i danas – potrebni su nam nacionalni patrioti kao vođe, a ne oligarsi ili ljudi zbog srodstva ili drugih veza.

Na međunarodnom planu, današnja misija je: pronaći partnere u svim delovima sveta sa kojima bi se ušlo u saradnju, u zajedničkom cilju, ali sa stajališta različitih kultura. Ljudi mogu da se razvijaju samo u okviru nacionalnih kultura, i zato moraju da se dinamički razvijaju u okviru nacionalnih kultura. Savezništvo se mora uspostaviti među nacijama koje su reprezentativne i voljne za ostvarenje opšteg cilja, a pre svih u SAD, Rusiji, Kini i Indiji. Dugoročno obvezivanje podrazumeva 80-100 godina, jer se ciljevi, u smislu kapitalnih investicija i investicija u razvoj ljudi, broje se generacijama. Svrha združenog napora je da se podigne proizvodna moć populacije, kroz kombinaciju relevantnih oblika infrastrukturnog razvoja iz kojih proističe proizvodna moć, a iznad svega kulturni samo-razvitak stanovništva u okviru svojih nacionalnih kultura. Strategija mora biti zasnovana na uvažavanju nužnosti dugoročne saradnje.

Treba razumeti strukturnu prepreku s kojom se susrećemo. Do pre nekoliko desetina godina, porodična organizacija računala se po više generacija. Danas teško se i ista generacija svojom voljom održava zajedno. Ljudi više ni o svojim roditeljima ne razmišljaju na način na koji je to bilo do skora. Porodicu smo zamišljali kao specifičnu mašinu koja generiše društvene ciljeve – u smislu da su se ljudi osvrtali u prošlost i ka bližnjima. Za proteke četiri decenije prošli smo kulturnu regresiju, koju je neophodno preokrenuti, kako bi oživeli osećaj za tradiciju, i vrline koje bi bile objedinjujući činilac u približavanju nacija. Ostaje da se nadamo da će Evropa odbaciti ideju birokratskog, monetarističkog globalizma, i vratiti se sistemu suverenih nacija-država, sposobnih da donose sopstvene odluke o formiranju kapitala i generisanju kredita, ujedinjenih zajedničkom civilizacijom i kulturnim vrednostima. Problem je i što svetom dominira medijska psiho-politika, koja je u funkciji interesa sistema međunarodnih bankara, posebno njujorških i londonskih. Većinu zla u svetu potiče od međunarodne trgovine drogom. Neuspeh nacija da se suprotstave ovoj pojavi jedan je od suštinskih međunarodnih problema. Mnogi autori opisuju da se trafiking droge obavlja na isti način kao kada je anglo-holandski kapital krajem 18. veka uspostavio ovu operaciju. Danas, u Avganistanu, gde se proizvodi sirovina za heroin, proizvođačka vrednost je $500-600 dolara. Dok stigne do potrošača u Evropi i SAD vrednost raste hiljadu puta. Čitava Južna Amerika, izuzev Kolumbije, trenutno je posvećena programu legalizacije droge. Strateški problem čovečanstva, od jugoistočne Azije nadalje, u velikoj meri je trafiking droge. Krajnje je vreme da prestanu kompromisi sa trafikantima. Ne sme biti kanala legalizacije posla ni prihoda. Mora se zaustaviti prelaz droge preko granica, i mora se napasti izvor prihoda i moći međunarodnih trafikanata droge. Trafiking se mora tretirati kao zločin protiv čovečnosti. Ako to znači suprotstavljanje imperiji koja kontroliše ljude poput brokera, advokata i međunarodnih bankara, u pranju i plasmanu novca – neka bude.

Ratovanje i vojna sila trebalo bi da budu činilac u borbi pritiv pojava poput trafikinga droge. Trafiking glavni neprijatelj civilizacije. Ako se eksponira i suprotstavi politici koja koristi trafiking, i ako se ona skrši, samo tako je moguće uspostaviti normalne međunarodne odnose i kontrolu nad procesima na planeti. Zbog moći koju u današnjem svetskom ekonomskom poretku ima novac, niko ne pokušava da suzbije aktivnost za koju se povezuje najveći deo ilegalnog novca u opticaju. To je središte resursa za brojne političke operacije. Finansijsko tržište mora prestati da bude kockarnica, i mora se zabraniti tržište derivata. Ukoliko se ukinu tržište derivata i međunarodni trafiking droge, osnovni problem dannjice dovodi se u stanje rešivosti. Radi ovog cilja neophodna je saradnja sa drugim nacijma, u smislu dugoročne ekonomske saradnje između nacija i u smislu suprotstavljanja ovim pojavama. Sve manje zemlje moraju shvatiti da je, u današnjim uslovima, glavna koncentracija ekonomske i političke moći u svetu koja ima kapacitet da objedini globalne konstruktivne napore u SAD, Rusiji, Kini i Indiji, pod uslovom da se dođe do prihvatljivog koncepta.

Moramo se osloboditi ideje da novac predstavlja vrednost za sebe. Novac ne predstavlja vrednost dobara i usluga. Zato je potreban sistem fiksne razmene, u kome monetarne operacije i krediti neće biti podložne kursnim fluktuacijama. Bez toga, nema jasne perspektive globalnog razvoja. Ekonomiste kejnsijance trebalo bi razobličiti kao imperijaliste. Sam Kejns, pisao je 1937. da su prilike u tadašnjoj Nemačkoj pogodnije za njegove ideje no bilo gde drugde. Svetu nije potreban centralizovan monetarni sistem, zato što podrazumeva da se suzbija inicijativa i da nacije ne mogu da uspostave suveren sistem kreditiranja. Postojećim međunarodnim monetarnim aranžmanom dominira venecijanski stil bankarstva, koji koristi vlade i njihove nominalne valute u okviru aranžmana kojima upravljaju međunarodne monetarne sile, koje su obični privatni interesi. Moramo se okrenuti kreditnom sistemu u kome novac neće moći da bude stvaran osim suverenim aktima vlada. U tom slučaju, novac koji bi bio stvaran u vidu kredita mogao bi da bude monetarizovan, po zakonu država, čime bi se podstakla odgovornost.

Srbija danas mora da se koncentriše na razvoj sposobnosti da gradi u investicionom ciklusu 15-25 godina. Moderni železnički i vodoprivredni sistemi, nesporno će biti deo evroazijske mreže do koje će doći u XXI veku. Energetsku orijentaciju ka nuklearnoj energiji trebalo bi temeljno preispitati i opredeliti se – ima li alternative, ukoliko nema formiranje kadrova i izgradnja postrojenja ušlo bi u investicioni ciklus. Bez adekvatne energetske orijentacije Srbija neće biti u mogućnosti da apsorbuje nove tehnologije, sa svim posledicama koje proizilaze iz toga. Za uspostavljenim strateškim ciljevima, sledi obrazovanje stanovništva. Bez toga nema usvajanja novih tehnologija ni njihove proizvodne primene. Za sve to, opet je nužno da Srbija bude nacija-država, a ne etnički ustrojeno društvo koje simulira naciju. Za početak moguće je uspostaviti bankarsku operaciju za stambenu izgradnju. Banke se moraju vezato svojom odgovornošću za realizaciju, i zatim iz sistemski zaštititi od rizičnih poslova, i od rizika nelikvidnosti. Problem za ovakav pristup je u tome što je političkpi uticaj novca moćan, a on ne odražava društvene interese. Razobličavanje značaja investicija preduslov je dizajniranju razumevanja iz koga bi proisteklo ispunjenje realne uloge bankarstva.

Share

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://pokretnezaposlenihsrbije.rs/?page_id=90