«

»

Štampati ovo Чланак

БРЖЕ, БОЉЕ, ЈАЧЕ, У СИГУРНУ ПРОПАСТ

Када говори о потреби да се битне ствари решавају уз пуно уважавање реалности, премудри и најхрабрији да то каже, вероватно мисли на ону стварност коју он креира из дана у дан. О његовим лудовањима је превише речено и крајње је време да почнемо да размишљамо о њиховим последицама.
Последња у низу иницијатива која долази са његове стране је отварање фамозног дијалога око најважнијег питања када је државотвотворност Србије у питању. Да бисмо уопште могли да отпочнемо расправу на ову тему, прво што морамо да га запитамо је: На коју он то реалност мисли када упозорава да се она мора прихватити? Да ли мисли на ону реалност изазвану „Бриселским споразумима“ које је „жута банда“ отпочела, а он докусурио. Јел то она реалност у којој захваљујући његовом најбољем голгетеру ми водимо са 5:0? Да ли је наша позиција сада неупоредиво боља имајући у виду да се овако остварена предност не стиже лако ни у једном спорту у којем важе правила? Уколико је пак мислио на „тајванску канасту“, онда је његова бојазан оправдана, јер се само у тој игри правила мењају сваким дељењем карта. Да ли можда мисли на ону реалност када Уставни суд ове државе одбија да цени уставност тих споразума карактеришући их „политичким“, а не „правним“ питањем!?
Ипак, како ствари сада стоје и поред убедљивог вођства, за које смо сазнали од млађаног голгетера и несуђеног машиновође осликаног воза, изгледа да није баш све тако како нам је представљено. Нестрпљив да прослави нову победу, млађани јуришник је напустио воз ка главном граду Заједнице српских општина, одмах на првој станици, тако да није стигао да доспе на насловницу као неко на кога је покушан још један у низу атентата на носиоце суверене и неприкосновене демократске власти у нас Срба у новијој историји. Како је пропао покушај да још једном победимо те квази институције на Косову (убих се да нађем звездицу на тастатури), или „Приштини“, како их зову неки од ових гласноговорних трубача што одзвањају по читав дан, сада се фокус поново сели у дворе на Андрићевом венцу. Да баш тамо, где је он иначе рекао да неће да столује због њему непотребног гламура којим одише то здање. Да ли је реалност, а тиче се њега лично, и та фамозна скромност када каже да живи у гарсоњери, која је случајно купљена од типа за којег он никад није чуо, а тај је, реалности ради, пословни партнер његовог блиског пријатеља и финансијера. То што се та стамбена јединица налази врата до врата стана његове супруге, који је једно 5 пута већи од те његове уџарице, мање је битно у целој овој причи о озбиљним темама.
Вратимо се тим фамозним споразумима у Бриселу. Ако занемаримо све оно што је о тим споразумима говорио пре доласка на власт, и ако занемаримо шта је све говорио уопште на тему Косова и Метохије као колевци и историјском епицентру српске државности, онда се бар на тренутак ваља позабавити оним што он назива реалност.
На Косову и Метохији, на нашу велику жалост данас функционише власт наметнута од стране Америке и њене НАТО фаланге. Оно што су нам представници ове власти до јуче говорили да је „административна линија“, данас је граница у пуном значењу те речи. То што нас је један од њих убеђивао и драматуршки, додуше неуверљиво, објашњавао да је то пункт на којем ће се моћи вршити избор полицајца коме се показује лична карта, данас је уређен гранични прелаз по свим стандардима који важе за ту материју. Данас је реалност и то да представници српске власти траже дозволу од „Приштине“ да уопште уђу на ту територију. О највећем достигнућу досадашњих преговора са том „Приштином“, „Заједници српских општина“, ми до данас не знамо заправо ни шта је, ни шта подразумева, нити које надлежности би имала и на крају, којем правном систему би била уподобљена њена делатност. Оно што знамо, а плод је те реалности и деловања актуелне политике, је чињеница да Срби са КиМ веома активно учествују у влади и власти институција које Београд још не признаје! Колико јуче у београдским медијима је проказиван и називан свакојаким именима један Србин (либерал) који је први закорачио у власт Арнаута, док је данас ситуација таква да се Срби на КиМ „охрабрују“ из Београда да што активније узму учешће у тој и таквој власти, а све зарад … Е, зарад чега још није баш сасвим јасно, али је зато у Београду слављена победа „Српске листе“ као у најмању руку да смо освојили светско првенство у фудбалу (за жене наравно). Да ли треба подсећати и појашњавати ко сачињава ту „Српску листу“? Да ли на њој до јуче беше и онај Вулинов државни секретар што га полиција означи као наркодилера и којег се сви напрасно без речи одрекоше без да барем дају неко смислено образложење? Да ли овде треба подсетити, да ко жели да честита тим Србима победу на изборима, мора да окрене позивни број као да зове било коју другу земљу!
Е, па ако је то та реалност која треба да послужи као полазиште за неке преговоре и дијалоге, најпре унутрашње, а потом и званичне са том и таквом „Приштином“, онда нам се црно пише. Бојим се да је један Ковачевић мало, да би се позивајући на њега скупила храброст (мада не знам за шта му она треба кад човек стално понавља да се он никога и ничега не боји) и учинила издаја коју спрема да изведе. Нећу да верујем да је тај несрећно злоупотребљени Ковачевић већ написао сценарио за неку своју нову драму на ову тему, а и подсетио бих да осим Душана у српској култури делује и Синиша са истим презименом, па би могло да се види и шта је он рекао на ову тему.
Господо преговарачи, подсећања ради, у овој држави постојимо и МИ. МИ као обичан народ који је о јунаштву и храбрим делима својих предака слушао од неких који су знали да цене и поштују заслуге оних који своје кости оставише на и за ту нашу територију о којој би ви да преговарате. А ти господине главни, само да те подсетимо да теби нико није дао право да у наше име предајеш и продајеш нешто што ти није тата Анђелко оставио попут свих тих непокретности које, хвала Богу, видимо да имаш довољно. То што су твој отац и мајка стицали, ти можеш слободно са твојим батом да размењујеш, продајеш, уступаш и поклањаш, али оно што је крвљу запечаћено као светиња, не дирај. То ти не дамо ! Даље руке од нечега што је наше и што припада свима нама јер и нама га преци оставише не у власништво већ само на чување и даље наслеђивање ! Окани се ћорава посла, доћи ће после нас и бољи и мудрији и поштенији и већи родољуби који ће знати шта да раде са тим и тако стеченим наслеђем. Ми, заједно са тобом, очигледно нисмо достојни да се бавимо трајним решавењем питања над питањима а даће Бог да дође време када ће и тај твој свет знати из чије се крви рађају божури на тој светој земљи!

Вук Досингас

Share

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://pokretnezaposlenihsrbije.rs/?p=416

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Možete koristiti ove HTML tagove i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>