«

»

Štampati ovo Чланак

ИЛИ СИ ЗА МЕНЕ ИЛИ ТЕ НЕМА

Тражење одговора на наизглед једноставна питања при утврђивању разлога настанка неке појаве у друштву, данас је попримило епске размере. Кад се каже епске, ни једног тренутка не треба помислити на квалитет већ приповедачки предугачак садржај и смисао одговора.

Остављен и заборављен у свету лаких нота и испразно дегутантних садржаја, конзумент информација о ономе шта се заправо дешава око њега, доведен је практично до нулте спознаје реалности. У таквим околностима и мимо здраворазумске свести о постојању неког проблема, данашњи србосапиенс је жртва спин мајстора и окултиста његове стварности.

Велики умови који су некада ходали овим просторима свој статус су градили и изградили на слободној мисли и спремности да се критички баве чак и оним што наизглед не оставља простор за другачије виђење ствари. Када је говорио о стању заробљеног и утамниченог човека од стране даваоца обећања, као најтежем облику ропства, Андрић је дубоко продро у саму суштину данашњег проблема човека у Србији.

Доведен у стање пуке, елементарне потребе за самопреживљавањем, човек се данас без борбе предаје веровању да ће онај који више обећа и то учини на агресивнији, њему прихватљивији начин, бити тај који ће решити све његове проблеме. Оно што се кроз обећања додатно олакшава и чини их још „прихватљивијим“, свакако је и уверавање да човек уопште не мора да учествује у решавању својих проблема, већ је довољно само да свој глас да ономе кога највише пута види на чаробној кутији свог малог ( великог) екрана.
Постављањем границе потребе спознаје истине на најнижи могући ниво, од самог почетка свог грађења као личности, човек је осуђен да зна само оно што му се упорно понавља на медијима и то нарочито оним „ ружичастим“ и „веселим“ (каквих ли имена).

Свевременска актуелност сатиричара није производ само њихове генијалности да стање у друштву опишу на приповедачки интересантан начин, већ једноставно потврда да процес самодеструкције траје од много раније него што то можемо и да наслутимо. У каквом се стању данас налазимо, најбоље ће моћи да посведоче они који од почетка до краја одслушају саопштења-писма власника једне од ових ТВ са народном фрекфенцијом.

Прескакањем процеса стварања свести где се вредности не дефинишу језиком политике и ријалитија, већ једноставно процесом васпитања и образовања, политика је успела да се наметне као доминантна друштвена делатност. Лишени потребе да право управљања стичу на личној посвећености идеји и начину на који сагледавају шире потребе друштва, политиканти су заузели упражњена места у јавном дискурсу и управо свесни свих својих мањкавости, настоје да задрже достигнутих привилегија. Да баш привилегија, с обзиром да се реч
одговорност одавно изгубила из описа њиховог деловања.

Механизми владања као технолошки процес самоодржања власти по сваку цену достижу изнова и изнова нове креације којих су свесни само они који виде значај овог феномена у његовој суштини. На спорадичне критике које се стидљиво појављују у форми коментара на неке појаве, држаоци инструмената управљања у својим рукама, врло јефтиним и транспарентним (у правом смислу значења овог термина) механизмима, гасе и тај пламичак који који прети да обасја њихов тамни вилает.

Градећи култ власти, створено је друштво медиокритета које не само да није спремно да прихвати критику као покретачки механизам, већ се према свакој и најави критике, на „противника“ устремљује као лавина која гута све пред собом. Идеолопоклонство је овладало комплетним простором јавне површине те потреба да се у форми исказивања елементарне културе, постави бар по које питање, макар од приватног значаја за неког човека, у старту од стране носиоца власти дефинише као делатност субверзивног значаја. Хармонија ураниловке
изаткана је тоновима избора звезда и звездица разних ријалитија наше
културолошке збиље.

У таквим околностима, човек се повлачи у свој микросвет, где мучен својом савешћу, води прави рат са самима собом. Прихватити наметнуте услове опстанка или пак остати доследан неким елементарним принципима живљења слободног човека, питање је које данас раздире његову душу. Оивичен егзистенцијалним минимумима чијим испуњењем ствара привид каквог таквог живота, човек је данас просто имобилисао себе од исказивања јавног протеста против таквог стања. Управо овакво стање на најочигледнији начин објашњава ону Андрићеву тврдњу о најперфиднијим облику утамничења човека. Када се утамничи човекова душа и то за вредност “потрошачке корпе”, онда престаје сваки покушај тражења разлога за његово одустајање од било какве реакције.

Све ово и те како знају и примењују они који су врло свесно прескочили лекције из хуманистичких наука у којима се говори о моралу, поштењу и части, а све зарад испуњења ситно сопственичких интереса. Залагање за људско право у форми и облику какавим га данас дефинишу сви ти по комерцијалним условима ангажовани “борци”, апсолутно су пословни ангажман за не малу синекуру и зато данас не постоји адекватан инструмент опште и појединачне заштите оних исконских људских вредности. Овакво стање ствари даје заправо простор за злоупотребе сваке врсте и ње смо данас сведоци на сваком кораку. Да ли је право на рад и живот вредан достојанства данас мерило људске вредности или права и шта под тим термином уопште сматрају они професионални “заштитници” и “борци” питање је на којем се ломе копља сваке даље активности.

Победа либерала на последњим мерењима (изборима !!!) у земљама са развијеном економијом, како себе зову они који су сконцетрисали преко 90% светске имовине и који као такви управљају судбинама свих нас кроз наметнуту форму потрошачког друштва, само је оставила простор и време да се додатно одложи решавање питање суштинског опстанка свих нас осталих.

Применом технологија манипулисања људском свешћу и савешћу, данас на делу имамо једноставан концепт по којем је сваки онај човек који је у прилици да себе сматра „запосленим“ то не доживљава и не сматра својим људским правом већ за то своју захвалност он мора да дугује некоме другом ко му је то обезбедио. Уз термин „обезбедио“ овде се последично подразумева обавеза предаје и сваког другог права одлучивања о свим питањима, чиме је ова проста размена доведена у оквир новог друштвеног уређења. Чин обезбеђивања радног ангажовања је до мере баналности дефинисана и законским одредбама у чијем доношењу, иако
проведен по свим „демократским процедурама“, није учествовао нико кога се такав закон тиче. Након стицања звања „запосленог“ давалац свог суверинитета, ако то којим случајем није постао раније, бива кооптиран у „члана“, „сигуран глас“ или по најновијој матрици освајања власти „капиларан глас“. Када одлучи у ком својству ће се појавити у списку намењеном за добијање запослења уз наравно обавезу документовања своје предаје суверенитета владајућој клики (фотографисање гласачког листића, обележавањем истог на посебан начин, као „путник бугарског воза“ и сл.), губитник суверенитета опет стаје у ред пред чаробним вратима странке очекујући да буде те среће и добије посао где неће морати баш нешто пуно да ради и ако је мало ближе врху листе, то буде у неком јавном предузећу које ће плаћати сви остали испод њега. Која је цена таквог „прагматичног“ приступа решавању најважнијих животних питања знаће генерације које долазе иза нас када цех стигне на наплату.

Прихватајући стање немоћи да управља својом судбином, човек данас постаје саучесником у свом сопственом уништењу. Немо посматрајући како осветољубиви понављачи из њихових разреда чији су се родитељи стидели својих сенки на родитељским састанцима, ти некада примерни и добро васпитани дечаци и девојчице данас стидљиво чаме у ходницима партијских птросторија очекујући да их се ти и такви школски другови сете и покажу бар мало милости тиме што ће их послати код „неког њиховог“ да га запосли на одређено време и бар тако обезбеди неку мрвицу хлеба за своју породицу. Принуђени на понижавање сваке врсте, они ту добијају обавезу да уз сендвич и флашицу воде обилазе градове по Србији и са усхићењем славе свога тј њиховог вођу као свога спасиоца и месију. Јездећи аутобусима диљем своје домовине, сви ти некада добри ђаци са сетом се сећају школске лектире и приповедака Радоја Домановића за којег узгред буди речено они њихови другови на власти мисле да је то неки из странке омраженог бившег режима.

Они који још увек мисле да у статусу „капиларног гласа“ могу да сачувају бар још то мало образа и не постану „сигуран глас“ или члан странке на власти, принуђени су да своју лојалност доказују активистима који их бесумучно позивају телефоном и обилазе на кућним праговима проверавајући њихову лојалност изнова и изнова пред сваке изборе а како ствари стоје осим што их је било биће их све више и чешће.

Новоуспостављени постулат „ или си за мене или те нема“ најдиректније опредељује сваки вид избора и спрам тога и избор чини крајње једноставним.
Оивичен егзистенцијалним страхом и неизвесношћу сутрашњег дана, човек је данас претворен у аморфну масу која се попут глине обликује у рукама једног али баш једног човека. Уз одсуство било какаве реакције, сви ми данас постајемо саучесници своје пропасти и то што је најпогодније, то радимо добровољно са великом улогом у свему томе.

Колико је вредно подсећати се свега онога што је изговорио човек који је од своје политике направио супермаркет (за свакога по нешто а за њега све) заиста је беспредметно и на то не треба губити време с обзиром да је и оно јуче ,уз ехо кроз празан и неограничен временски ништаван простор, постало давно прошло време.

Уколико бар неко у свему овоме пронађе део себе, онда има наде. Наравно, ту мислимо и на оне који знају и који су дубоко свесни да су управо они напред описани, али се зарад „поноса“ и даље правдају пред собом да раде добру ствар, али…. када буду дошли по њих неће бити никога да се буни …

Share

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://pokretnezaposlenihsrbije.rs/?p=398

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Možete koristiti ove HTML tagove i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>